Šta se to desilo sa Verom Korać?

Volim knjige u kojima se glavna junakinja zove kao ja. Nisu baš česte, jer je moje ime malo zastarelo, ali tu i tamo se neko seti kako je lepo pa tako krsti svoju heroinu. Zbog toga sam zavolela “Balkansku trilogiju” Gordane Kuić i pročitala je toliko puta da maltene znam napamet.

Što mi je i došlo glave kad sam nedavno pročitala novi Kuićkin “Roman u slikama”. Imam osećaj da mi se po toj istoj glavi, to jest čelu ispisivalo jedno veliko svetleće “Zašto?”, ali da krenemo redom.

U tekstu koji sledi se možda potkrade koja politička nekorektnost i samo da se zna – isto bih mislila da je glavna junakinja bilo koje nacionalnosti, ljutim se dakle na kliše, mustru, a svejedno mi je ko je srbin a ko jevrejin i biće mi krivo ako se neko naljuti zbog ovog teksta jer zaista nemam ni krajnje ni skrivene niti bilo kakve druge namere osim da primetim da je nova knjiga kompilacija prve tri. Nego, kad god pomeneš dva naroda različite veroispovesti, hteo ne hteo, zakoračiš u minsko polje, a ja ne bih da “odletim u nebo” ako ne moram.

 

“Miris kiše na Balkanu” jedna je od prvih knjiga koje sam kupila od sopstvenih para, i kao takva rodonačelnik i temelj moje male biblioteke. Inače sam sklona da knjige čitam “na preskok”, pa se kasnije vraćam da dočitam. “Miris kiše” sam toliko pomno pročitala, uživajući u svakoj strani da sam imala potpuno razrađene likove Blanke i Marka i Riki i naravno da sam se silno razočarala kad je izašla serija, jer nisu ni malo ličili na one iz moje mašte. Još su pred kraj knjige dobili ćerku Veru, koja će postati glavna junakinja naredne dve (“Cvat lipe na Balkanu” i “Smiraj dana na Balkanu”) – znala sam da će ova trilogija, koliko god to izlizano zvučalo, zauzeti posebno mesto u mom životu. Toliko sam se navukla, da sam prva dva nastavka pročitala dvadesetak puta, treći mi prvo nije legao, ali kad sam malo omatorila, ponovo sam ga dohvatila i sad ga možda i najviše volim. Ustvari, obožavam sve tri i mogla bih beskonačno da ih čitam. Toliko su dirljive, toliko su lične, toliko su potresne, toliko potkovane istorijskim činjenicama, toliko su divno napisane, da mi je prosto bilo teško da poverujem da se radi o nečijem prvom romanu.

Ali, a uvek ima neko ali, znate ona serija The Affair što vas davim da gledate? E u njoj imamo glavnog junaka Nou, poluuspešnog pisca, čiji je tast literarni mega-star, em se namlatio para, em su po njegovim knjigama snimani filmovi, em je živa legenda, i sad u jednoj sceni on pokušava da nagovori Nou da pređe kod njegovog agenta i kaže mu (pokušavam da nađem originalni citat, ali ne ide mi): “svako ima prvu knjigu”.

Na žalost, u slučaju Gordane Kuić će se ispostaviti da je to tačno, osim što prva knjiga ima 11 “nastavaka”, koji bi trebalo da budu knjige za sebe, ali se naslanjaju na “balkansku trilogiju” i glede junaka i glede radnje i glede okolnosti, a pošto sam ih sve pročitala, moraćete da mi verujete na reč. Kao i uvek, moguće je da grešim, međutim, ova poslednja “Roman u slikama” dokazala je da sam u pravu.

Na moju ogromnu žalost.

Sve je ukazivalo na to da bi “Roman u slikama” trebalo da se izmigolji iz kalupa u koji su upale njene prethodne knjige, međutim, da li je izdavač pritiskao Kujićku da objavi još nešto ili je ona sama htela ili je prenapisala pa je počela da zaboravlja o čemu se radilo na početku, tek se u ovoj knjizi bukvalno ponavljaju scene iz “Mirisa kiše” i “Cvata lipe” i kako da se ne pitam šta se to pobogu desilo i zašto je ova knjiga uopšte izašla.

Imamo glavnu junakinju sefardsku jevrejku (sada bih mogla zlobno da primetim – a kako drugačije, međutim, pošto to može da bude pogrešno protumačeno, a ja sam već rekla, onda moram i da se pravdam – u svakoj knjizi je ista glavna junakinja iz siromašne ali poštene porodice, talentovana za školu, u koju ne može da ide zbog nemaštine – eto to mi smeta, a ne smeta mi ni da je jevrejka ni da je srpkinja ni da je muslimanka ni da je vanzemaljac, već draga gospođo Kuić, a stvarno ste mi dragi jer ste napisali moje tri voljene, obožavane i mnogo puta pročitane knjige – zar ne možete da smislite nešto drugo?) koja odrasta sa nonom u Makedoniji, i ako ste pomno čitali Kuićkine prethodne knjige, već ste dovoljno savladali ladino (jezik sefardskih jevreja) da vam ne treba prevod, ali što bi rekao jedan moj kolega – nemojte da pretpostavite da je neko video vašu reklamu na teveu pre nego što je ušao u prodavnicu – tako i ovo nije kul prema čitaocima koji se prvi put susreću sa ovim endemičnim jezikom (da l sam ovo lupila?) i zato, ne bilo vam zapoveđeno, dajte neki prevod u fusnoti. Ovo me je isto izluđivalo u “Evgeniji Hajden” Marije Miketić gde glavna jukanjinja skoro sve vreme priča na nemačkom i to na nekom viktorijanskom nemačkom koji ni Gete ne bi razumeo a prevoda – nigde. Vidim da sam počela neku rečenicu koju nisam završila, a imam napad skribomanije pa ću da nastavim u nadi da možete da ispratite moje polupane misli – glavni junak je jedini sin ugledne beogradske jevrejske porodice. Imamo i srpsku porodicu koja nije toliko na note, ali su imućni i onako sa obe noge na zemlji, opet, ne tumačite ovo pogrešno, molim vas, pokušavam samo da dekodiram stereotipe iz svake ali ama baš svake Kuićkine knjige. Liči na Salom – Korać situaciju? To je tek početak fantastičnih sličnosti sa “Mirisom kiše”. Izdvojiću samo neke: u sceni bombardovanja Beograda glavnog junaka nepoznata žena na ulici uvlači u podrum da ne bi nastradao, on beži, a bomba pada baš na zgradu u kojoj se krio – identično se dogodilo Riki Salom u “Mirisu kiše”, onda kada ga nagovaraju da pređe da živi kod Anastasijevića, kažem vam – ko mi je kriv što napamet znam “trilogiju” – a posebno volim scenu u kojoj Marko dolazi da ubedi Riki da se tokom rata sakrije u Grbavču, e pa ovo vam je maltene isto, s tim što nije selo, nego Dedinje, koje je u to vreme bilo periferija.

I tako. Uglavnom, prekinula sam da čitam u drugoj trećini, bilo je suviše “Duhova nad Balkanom” (ovo je vrlo uslovno četvrti nastavak trilogije koji preporučujem da zaobiđete). Izgleda da je tast iz serije bio u pravu.

Svako ima prvu knjigu.

(fotka je iz Vogue Italija, a druga je moja)