Suknja za Helen

Moja koleginica ima divnu satensku suknju. Malo dužu nego što sam ja imala nekad. A obožavala sam je, do te mere da sam je nosila iako je bila malo ofucana otpozadi, a sad mi nešto došlo da ispričam i kako.

Suknju sam kupila baš davno, ima sigurno 20 godina. Tad sam bila mršava kao glista i volela sam da je nosim sa nekom roze rupičastom bluzom sa spuštenim ramenima i sandalama sa tankim kaišićima i visokom štiklom (da li iko ko me poznaje može sad da me zamisli tako?). Bi to suknja iz nekog domaćeg butika, da li STEM ili Happening, evo lepo se ne sećam, ali vrlo lepa suknja, sa malim šlicem i ispod nekom čipkom.

Malo je reći da sam je čuvala kao oči u glavi, međutim, izađem s tada budućim dečkom tamo na Kališ gde je sad Boho bar i bile neke metalne stolice i otpozadi mi se izvuku konci i napravi mi se ono kao ućebano, dakle napred gladac, iza jadac, i dan danas mi je krivo što sam žrtvovala suknju zbog jedne osrednje loše veze, ali da li me je to sprečilo da je nosim? E pa nije.

Toliko sam je volela da sam odlučila da me baš briga šta ko misli o ućebanom sedalnom delu, uostalom, i onako veći deo dana provodim sedeći, pa neće ni da se vidi. To je bila recimo peta godina mog posedovanja suknje i tad sam radila u domaćem Cosmopolitanu (imate ovde naširoko) i nije bilo svejedno kako ćete da se obučete, a ofucane satenske suknje posebno nisu dolazile u obzir. Da li me je i to sprečilo? Naravno da nije, rekoh već da sam je obožavala, ali hajde što sam je obožavala već što mi je stajala i što sam se u njoj osećala pa kao sa modnih strana tog istog Cosmpolitana, jer suknja nije pokazivala ni najmanju tendenciju da postane demode.

Iako me je modni urednik malo malo pa odmeravao od glave do pete i tu i tamo pominjao kako možemo da idemo na pre-sales nove kolekcije u Mango (a tad je Mango bio big deal u Beogradu) ili da bi mi baš lepo stajalo nešto iz Software Dragane Ognjenović, ja sam nastavila sa “suknjašenjem” i kupila par ansambala koje mi je preproučio, koji su mi redom još bolje stajali, ali ni u jednom se nisam osećala tako super kao u staroj, dragoj, sada već kritično ofucanoj satenskoj suknji.

Da skratim, dođe nedelja u kojoj smo lansirali časopis i pravili ogromnu žurku (ja sam ubeđena nikad bolju, evo ako ste bili, možete da posvedočite), ručkove za novinare i hiper svečanu VIP večeru za Helen Gurley Brown (legendarnu urednicu Cosmpolitana i autorku knjige “Sex and the single girl”, a priča se i citata “dobre devojke idu u raj, loše devojke idu gde požele) i njenim mužem, čuvenim producentom Davidom Brownom, koji je četiri puta nominovan za Oskara, između ostalog i za “Ajkulu” i “Nekoliko dobrih ljudi” i sad verovatno ste čuli da su te stvarno poznate osobe prilično normalne – ovo dvoje nisu mogli biti bolji dokaz.

Večera je bila u tada naj-in restoranu “Langust” a ja sam se usudila (pod pretpostavkom da ću stići ranije i sesti i da niko neće videti) da dođem u svojoj voljenoj suknji. I dobijem mesto pored Davida, kog sam, na opšte prevrtanje očiju (ako čitate, ne ljutim se, i ja bih možda prevrtala) davila da li poznaje Madonu, Mika Džegera (izvinite što ja čas transkribujem čas ne), pa kako je to na dodeli Oskara, ispričasmo se mi kao rod najrođeniji, ja naravno zalepljena za stolicu, međutim, u neko doba njih dvoje da idu (stariji ljudi) i valja ustati da se pozdravimo i ja sa stravom primetim da Helen-doživotna-urednica-Cosmpolitana pomno gleda u moju suknju. Taman kad sam krenula da propadam u zemlju, iako sam bila sigurna da nije videla onaj žbun otpozadi, ona će meni (u slobodnom prevodu) “Dušice, mnogo ti je lepa suknja, reci mi molim te gde si je kupila, pa da uzmem sutra”. Tu se ja prvo otopim od sreće, okrenem se da se uverim da su svi čuli kako Helen žudi za mojom krpicom a onda se s užasom setim da sam suknju kupila u praistoriji i da su šanse da je nađe ali nikakve. Uglavnom, tu ja nju uverim da ne dolazi u obzir da ona kupi, već da će mi biti zadovoljstvo da ja to učinim, što ću svakako učiniti kad prođe lansiranje i poslati u Njujork.

Sad je ostalo samo da smislim kako da nađem suknjuod pre pet godina u onoj frci od žurke za 2000 gostiju i izlaska prvog broja.

Priča ima srećan kraj. Kako je radnja u kojoj sam kupila suknju (bio to Stem ili Happening) još uvek postojala, ja sam lepo nazvala tamo nekog šefa i objasnila o čemu se radi, pozivajući se na Cosmpolitan i nudeći razne lukrativne opcije u zamenu za suknju, da bi ta ljubazna osoba rekla da samo pošaljem fotku i broj i da me u roku od brzo suknja čeka u njihovoj radnju preko puta Beograđanke. I naplatiše mi lepo, ali nije mi bilo krivo.

Ali evo zbog čega mi je krivo. Suknja je uskoro otputovala u Njujork. Ja sam brzo potom dobila divnu, rukom pisanu (ko god da je pisao) poruku o Helen, ali to nije bila generička poruka, već baš za mene i ja sam nekako uspela da je izgubim. Kao i Bajagin autogram s kišnog koncerta na Tašu, koji mi je tata preko veza u PGP-u pribavio. Kao i kartu za tramvaj u kom je Bijelo dugme promovisalo koncert na Hajdučkoj česmi, za koji sam ja bila još suviše balava, ali mi je tata ipak doneo, naravno sa svim autogramima.

Ako je za neku utehu, makar je suknja stigla do Helen. Ili neke njene asistentkinje. Nije ni važno. Važno je da se ponekad usudiš da sedneš na žičanu stolicu čak i kad nosiš nešto satensko na sebi.

Fotka SUVODOLAC naravno.