Tupa i glupa

Znate kad gledate neki film, a glavni junak radi sve pogrešno i vama tačno dođete da mu opalite šamarčinu i nervirate se oko njegove gluposti, ali i dalje gledate i ne možete da prestanete, kao kad čapkate krastu – eto tako sam se ja provela čitajući knjige Marije Gojković (“Prodata” i “Beleg na duši”), obe u izdanju Evro-Giunti.

Prva stvar koja me izluđuje, ali i.z.l.u.đ.u.j.e su sumanuta imena glavnih junakinja. Tako se protagonistkinja “Belega na duši” zove Tasija, i ima čak i neko objašnjenje kako je to staro srpsko ime (nisam proveravala), ali sigurna sam da bi se čitateljke mnogo lakše poistovetile sa, na primer, Jelenom ili Tanjom. Ovo sa imenima mi načelno ide na ganglije, posebno od kad sam na sajtu Sveta pročitala da je jedna voditeljka dala ćerki ime Ria (od Rihanna, verovali ili ne), a onda videla da je neka moja dalja poznanica uspela da je ušije, nadenuvši bebi ni manje ni više nego Sia.

Šta se to desilo Tasiji, pa je zaslužilo roman? Ne biste verovali, e sad ću lepo potanko da vam prepričam sve čega se sećam, pa da se krstimo i iščuđavamo zajedno. Ona grešnica je došla u Beograd da studira, i, kako to biva s naivnim Tasijama, spetlja se sa lošim društvom, oličenim u dve drugarice – kurveštije, s kojima završi na nekom splavu gde su one orgijale s fudbalerima, a naša junakinja pobegla ispred i sela na klupu, jer je nekako uspela da ostane bez para za taksi.

Sedi ona tako, tek nailazi đuvegija koji joj džentlmenski ponudi da je odveze kući, i ona se kao malo nećka, jer je taman pobegla od navalentnih fudbalera, a sad će ovaj da je kidnapuje, međutim, ipak odluči da uđe u kola i u sledećem uključenju (do kog prođe mnogo foliranja, nejavljanja na telefon i neodgovaranja na njegov školski primer novopečeno bogataškog udvaranja) Tasija nam se udaje za svog spasioca i ostavlja faks, koji joj i onako ne ide, i drugarice droljetine i mamu, kojoj lakne jer je našla švalera, a ostaje joj prazan stan i prosto se pitate šta tu može da pođe naopako – e pa može, i to onoliko.

Sad se spremite za najgluplji zaplet u istoriji glupih zapleta.

Ako zanemarimo da Nemanja (kako se zove naš zet) ispada totalni kreten odmah posle svadbe i nastavlja u istom maniru, a jadna, naivna Tasija veruje u sve njegove naučno-fantastične izgovore, ipak su uspeli da nešto urade, jer imamo našu glupačicu u trećem ili već kom mesecu trudnoće. Ali, avaj, ultrazvuk u najboljoj klinici u gradu (a ovo je autorki neobično važno) pokazuje da nešto nije u redu i tu Nemanja premunta Tasiju da brže bolje abortira, što ona, naravno, čini ne pitajući ni zašto, a daleko bilo da odnese sporni snimak kod drugog lekara po mišljenje.

Onda ide smor smor smor, gde imamo i njegove švalerke i pisma i putovanja i majku – služavku za koju mi do kraja knjige nije bilo jasno zašto se uopšte pojavljuje, tek da bi Tasija shvatila da i bogati plaču i da joj je smrtno dosadno u njihovoj luksuznoj vili i posle silnih nagovora, Nemanja uspeva da joj sredi radno mesto kod svog drugara – tajkuna. Posle par meseci, Tasija šunjajući po firmi, pronalazi tajna vrata koja vode – pazite sad gde – u laboratoriju za reciklažu fetusa i nije joj trebalo mnogo da shvati da je tu, daleko bilo, završila i njena beba, kao i nerođena deca Nemanjinih nebrojenih ljubavnica koje je on po istom scenariju, korišćenjem lažnih nalaza, skovitlao da abortiraju.

Da me pitate šta biva na kraju – nemam pojma, mislim, pročitala sam i to relativno skoro, ali sam se toliko smorila da se više ne sećam. Valjda je pokušala da pobegne, valjda se vratila kod mame… Možda se i pomirila sa Nemanjom, ali recimo da me sudbina jadne Tasije nije mnogo zanimala.

Da stvar bude luđa, pošto sam odložila Tasiju i Nemanju o odsek “nikad više ni da mi je ovo jedina knjiga na pustom ostrvu”, setim se da negde imam prvu Gojkovićkinu knjigu pa mazohistički udarim da pročitam i nju.

U pitanju je “Prodata” istog izdavača, za koju sam na sajtu saznala da je dobila čak i neku nagradu pre tri godine, i pored toga što ponovo imamo neverovatnu glupavu junakinju, svaka sličnost sa “Belegom na duši” prestaje, pošto “Prodata” još i ima smisla, jer govori o trgovini ženama i ako zanemarimo neke (krupne) nelogičnosti u radnji, a posebno izražene u završnici, ova knjiga i nije tako loša, napeta je, brzo se čita, malo je ljigoslava u pojedinim delovima, ali je posle “Belega” pravi melem. Zaboravih kako se zove glavna, ali sam sigurna da i ona ima neko besmisleno ime.

Pre par nedelja bila sam na nekom seminaru gde je predavač insistirao da se nikad, ali nikad ne izvinjavamo. Iako se ne slažem skroz na skroz, primetila sam da sam malo smanjila doživljaj (iako se ni inače nešto posebno niti pravdam niti izvinjavam), međutim, sad imam potrebu da se izvinim autorki Mariji Gojković zbog ovako ironičnog teksta o njenoj knjizi – stvarno ništa lično, već eto, smatram da tema psihičkog zlostavljanja ne zaslužuje banalan, tabloidni pristup. Ceo zaplet pre liči na tekst o starletama i njihovim mecenama nego na strahote perfidnog mentalnog iživljavanja.