U snu smo svi bogati

Koliko puta ste sastavljali listu šta biste sve uradili da dobijete na lutriji? Ja, vala, često, i tata uredno uplaćuje moju kombinaciju svake nedelje, jer, kako kažu u reklami – nikad se ne zna.

Iako istraživanja kažu da čak 98% dobitnika ogromnih svota u igrama na sreću, završi u teškoj depresiji, mene to ne sprečava da pedantno ažuriram listu šta bih sve uradila da me strefi milionče ili dva:

• Prvo bih kupila stan u Berlinu
• Tati nova kola i kartu za trke u Monci
• Mami staž do penzije i najskuplju moguću bušilicu (šta ću kad ona to hoće)
• Opet njima dvoma – pare za vikendicu
• Verovatno bih negde otputovala da proslavim, sad zatekoh samu sebe da zapravo ne znam gde – meni se putuje samo u Berlin, a tamo sam već kupila stan, tako da ću morati bolje da razradim ovo pitanje
• Mislim da bih napustila posao, ali nisam sigurna. Nisam čarobnjak preduzetništva i bojim se da bi projekat otvaranja privatnog biznisa propao, ali ne bih mogla da podnesem da sedim u svom Berlinskom stanu zaludna, pa bih ili završila doktorske studije i zaposlila se na faksu ili bih “podmazala” gde treba da mi daju neki posao iz snova, tipa da budem direktor marketinga u Dojče Telekomu, jer, na žalost, para vrti tamo gde iskustvo i znanje neće. Makar u našoj tužnoj Srbijici
• Naručila bih nekog da mi sprema obroke dok ne smršam i nagovorila svog bivšeg trenera Sretena iz Spartanca da ponovo drži lične treninge (on se u međuvremenu uspalio za kros fit i nema vremena za pojedinačne termine

Eto, ako mi verujete, sat vremena se mučim da smislim još nešto, sigurno bi tu upao neki razulareni šoping, ali od kapitalnih investicija – to je to.

I pustite me da verujem da bi mi bogatstvo donelo sreću. Mislim – bila bih srećnija da živim u Berlinu i radim u Dojče Telekomu, evo desni bubreg mogu da založim. Bila bih srećnija kad bi tata otišao u Moncu. Bila bih srećnija kad bi moja mama izbušila sve zidove koje merka već godinama. Bila bih srećnija da imam 10 kg manje. Bila bih nova, poboljšana ja s krilcima i molim vas nemojte da mi pričate kako to sve mogu i sad, jer, da krenemo od najlakšeg: probajte samo da uživate u dijeti sa pet obroka od kojih tri morate da ponesete na posao, a oni se usput umuljali i iscureli iz kutijica i zato nemojte da mi pričate kako nisam ni pokušala, jer ja uvek pokušavam i nikad ne odustajem, ali bi mi prijala koja parica da ubrza stvari.

Naposletku, da vam objasnim čemu ovaj uvod. Dugo nisam pisala na blogu, jer me ponovo snašla neka entropija, pa nemam ni želju, ni inspiraciju, a Knjigofilija je nešto od čega ne želim da odustanem, pa sam se nekako svrzlala da skucam koju, a šlagvort mi je dala knjiga “Bogataši” u izdanju Valere, koja me nije posebno ni očarala, ali ni razočarala, međutim, ako je razlog povratku na blog – najbolja je na svetu.

“Bogataše” sam naručila preko Makart distribucije (pisala sam na Fejsbuku koliko sam oduševljena i ponudom i mojim “plenom”) a ima je u skoro svim knjižarama, nije jeftina, ali složićemo se da cena priliči tematici. Dopada mi se što je izdavač pokušao da malo bolje opremi korice zlatnom bojom, ali mi se ne dopada što je povez mek, a strane na onom groznom belom papiru, a ne na onom finom knjiškom.

Autor (izvesni Džon Kampfner) je vrlo temeljno proučio bogataše od starog Egipta do danas, i spakovao zanimljivu priču koju možete da čitate i na preskok, pošto je fino podeljena po poglavljima i tako ćete da saznate kako su pare trošili kraljevi, šeici, ruski oligarsi, bankari, i kako autor kaže “gikovi”. Vuče, dakle, na zanimljivo. Međutim, izbor ličnosti je problematičan, jer mogu da se kladim da za 80% junaka ove knjige nikad niste čuli, samim tim vas verovatno i ne zanima kako su zgrtali i trošili pare i sve u iščekivanju da se pojavi neka prominentnija ličnost, dođoste do kraja bogatiji sa saznanje kako je neki plemenski dosadnjaković pronašao zlato ili zašto je neki potpuno anoniman faraon bio preteča Luja XIV, a sve je napisano polu naučno, polu tračerski – usudila bih se da kažem – dobar pokušaj, loša egzekucija. Poneko poglavlje zablista (kao ono o Medičijevima), pa onda naletite ponovo na nekog bezveznjakovića i tako do kraja.

Ja, međutim, volim ovakvu, polu-istorijsku, literaturu, a za plažu je odlična, posebno ako je omotate peškirom pa stavite ispod glave kad se smorite od čitanja. Ok, nije baš toliko loša, već je meni krivo što je mogla da bude mnogo bolja.