Voli samo patike

Nema, nema ovo nema veze ni sa kakvim skrivenim porukama iz pesme Mimi Mercedes, već ima veze sa mnom i obućom i godinama i Rimom i Firencom.

Trebalo je još tad da dignem ruke od štikli, ali ne, velika sam ja budala kad hoću. Tad je recimo 2006., ja se otisnula na prvo veliko samostalno putovanje kroz Italiju i potpuno neiskusno, a nije da nisam pre toga bila u Rimu, krenem u nekakvim sandalama s platformom. Hajde sandale, već što sam imala načisti stajling, sećam se kao da je juče bilo: dole suknja, i to kargo, gore bela majica na bretele, pa onda ogrlica, pa Džeki Kenedi naočare, pa moje putne minđuše, pa šminka, pa potpuno neadekvatna crvena lakovana tašna i vrlo dostojanstven šal za ramena zbog crkava i elegancije. Kad pomislim kako sad putujem prosto me sramota. Imam neki ansambl, pisala sam već o njemu, ali drago mi je uvek da ga se setim: trenerko-pantalone pred raspadom, duks na kome piše passion, ispod njega crno bela majica na pruge i dole espadrilo-patike sa šljokicama koje su već bože mi oprosti jednom nogom u grobu, ali meni nešto lepo u njima i neka torba kao iz kontejnera ali ima dobre drške i u nju staje sve. Jedino što me povezuje s onom dostojanstvenom osobicom iz 2006. su minđuše i šminka, neka crta se mora podvući i stvarno ćete retko da me vidite nenašminkanu osim ponekad vikendom u tržnom centru.

Da se vratimo u Rim. Bi mi već prvog dana jasno da neću baš najbolje da se provedem u mojim novim sandalama na platformu, ali sam se uporno hodala kao da mi nije ništa i svakih sat ulazila u Body Shop da se prskam nekim sprejem od peperminta za noge (sad da me pitate zašto ga nisam kupila – tad sam mnogo više ulagala u putovanje kao takvo nego u šoping, i bilo mi je draže da dam 80 evra za povratnu do Firence nego za tamo neki sprej). Uglavnom, nekako sam, u teškim mukama i sa potapanjem nogu u fontanu izdržala dva dana i uputila se u Firencu gde sam konačno kapitulirala, otišla na prvu pijacu i kupila kožne japanke koje su koštale boga oca, ali su me ubedili da su spas za moje jadne, izranavljene noge – tada patike nisu dolazile u obzir – i stvarno su bile, imam ih i dan danas, ali više kao suvenir, pošto sam u njima 2008. slomila stopalo, ali ako mislite da me je to odvratilo od štikli, varate se grdno.

Ne da me nije odvratilo, već sam kad me povremeno žiga noga, znala da kao doktor Haus idem na posao sa štapom, ali u štiklama i ja tad prosto nisam znala da hodam u ravnom, baletanke su mi bile obuća iz noćnih mora (ruku na srce i sad su, mada sam ih podosta nosila), a patike sam imala jedne za teretanu i neke šunjalice koje sam čuvala iz sentimentalnih razloga, ali ni jedne ni druge nisu ugledale “svetlost asfalta”.

Onda se desio veliki prasak – jedan od dva u mom životu, jednom ću možda da pišem i šta je bilo, ali bitno je da sam se zbog cele nevolje koja me snašla privremeno sklonila u Berlin gde nisam imala mnogo izbora nego da idem u ravnom i tako se malo po malo navikla. Prosto, takav je grad, stvarno ste šašavi ako idete u štiklama, em ima da se pešači, em sam volela da vozim bajs, em ima kaldrme em – iako vas stvarno ali bukvalno niko ne gleda ni za suvu šljivu – niko ne nosi štikle pa i meni bi malo glupo. Što me nije sprečilo da se vratim sa jedno tri para koje sam zamislila da nosim u Srbiji, jedne svetloplave sa onim kopitom napred (tad je bilo moderno), jedne tigraste i jedne recimo Balmain za H&M (nisam sigurna, mislim da je ipak bio neko drugi) koje sam našla na buvljaku.

I tako se ja vratim. I krenem naokolo u štiklama, kad ono neće. Sve nešto ko Bambi, sve neko mora da me pridržava, pašću, polomiću se (verovatno i jesam) i ako ste mislili da sam i tad kapitulirala – nisam! Našla sam neke drage čizme koje su imale srednju štiklu i onda sam njih nosila bukvalno do juna, kad sam prešla u baletanke, pa iz baletanki u UGG pa onda u neke patičice eto čisto da probam i onda načisto u patike iz kojih se i dan danas (a pričamo o događajima od pre osam godina) ne vadim.

U međuvremenu sam uspela – kako i zašto ne znam – da kupim još desetak a možda i više pari štikli da bih se istih u dva napada darežljivosti rešila (i nadam se usrećila nove vlasnice, to su, naime, vrlo lepe cipele) i sačuvala sam neke za uspomenu bez lažne nade da ću ih ikad nositi. Nije da baš skroz ne mogu da ih nosim – s čizmama recimo nemam nikakav problem, ali kad su otvorene, moram da priznam da mi je i malo frka da ne “iskrenem” nogu ili mi se noga naduje kao slončetu i ne osećam se kao nekad kad sam bukvalno mogla da trčim stojim idem na posao pa uveče u grad i sve to na tankim štiklama najmanje visine 8 cm.

Sad pretežno nosim patike i UGG zimi i lepo mi je, u smislu udobno, mogu da hodam koliko hoću, ne bole me noge, ne “naduvavaju” se… Kao što sam nekad gajila štikle, sad gajim čitavu hrpu patika, od koje neke nisam ni obula, već su mi se toliko dopale da sam, obično na sniženju, kupovala još jedne da imam, imam dva para “svečanih” kao baletanki koje nosim baš kad moram i umirem sve vreme i to je to.

Ali mi ponekad bude žao. Iako štikle više ni ne gledam. Već više kako sam bila mlada i kako je sve moglo.

Fotka a kako drugačije nego Suvodolac.