Za sve koji pate

“Ovo je, pre svega, jedna knjiga o životu a ne o smrti, kao što bi se, možda, na prvi pogled, iz njenog naslova moglo zaključiti“, kaže u srpskom uvodu knjige Viktora Frankla „Zašto se još niste ubili“, o kojoj sam danas naumila da pišem. Originalni naslov („Ein Psychologe erlebt das KZ“ – u mom slobodnom prevodu „kako je psiholog preživeo koncentracioni logor“) nije ništa ružičastiji, s tim što jezgrovitije govori o sadržaju – Viktor Frankl je zaista preživeo Aušvic, a naslov na srpskom potiče od rečenice koju je, posle izlaska iz logora, često postavljao svojim pacijentima.

Ustvari, uopšte nisam htela da pišem o ovoj knjizi. Makar ne danas. Planirala sam pomno priču o njoj, jer mi je zaista pomogla kad me je pre desetak godina spopala velika entropija i nalazi se na svim mojim “top 10” listama i poklonila sam ceo jedan tiraž prijateljima i stvarno je zaslužila da se na blogu nađe namerno a ne kao rezervni igrač i to za jednu drugu knjigu o kojoj sam odlučila da ipak ne pišem, iako sam je pročitala za par sati, pa mi nije bilo dosta, već sam kupila i prvi deo, eto, toliko me kopkalo.

Da se razumemo – u pitanju je jedna osrednja, usudiću se da kažem i sklepana knjiga (kao kad bih ja sad spojila tekstove s bloga, pa dodala eto tako nešto između), podseća me malo na moju prvu knjigu (onu onu iz priče “Kako da objavite knjigu i izgubite prijatelje”) zanimljiva utoliko što poznajem i pisca i sve junake i to ih dobro poznajem, toliko dobro da znam da pola onog što je napisano nema blage veze ni sa mozgom ni sa istinom, ali eto, nečija bujna mašta nekome sistematski uništava život i to u nastavcima. S tim što se ta bujna mašta predstavlja kao Sveta Petka lično, bukvalno se stranice cede od prepodobnosti, ma to nije knjiga već dete Biblije i Kurana i Tore i Autostperskog vodiča kroz galaksiju i 1001 noći… Pridržite mi glavu da povratim.

Kad sam završila s čitanjem, a stvarno me je kopkalo, mislim, ko ne voli sočan trač, uostalom, ja se nikad nisam prodavala za Majku Terezu, dugo sam razmišljala da li je ta knjiga uopšte namenjena čitaocima ili samo jednom čitaocu, to jest možda dvojici ili trojici? Stvarno sam se osećala kao da spavam u dnevnoj sobi dok moji prijatelji grupno seksualno opšte u spavaćoj, i uhvatila sam sebe kako navlačim jorgan preko glave kad sam završila, i sad vas sigurno zanima koja je to knjiga, ali neću da vam kažem, jer taj neko ko je to napisao je ipak uložio neki trud i verovatno veruje da je to što je napisao dobra stvar za kosmos i još verovatnije se nada da će “knjiga – apel” uroditi plodom te da će se oni koji treba da se odazovu – odazvati na kolenima, a evo i ja budala se odazvala tako što pišem li pišem, a ako ćemo ono baš najiskrenije – nimalo mi se ne dopada, vidim sebe retarda od pre 10 godina (ha, dolazimo do dela gde je u moj život ušao i Viktor Frankl, dakle, nije ova moja beseda potpuno besmislena i nemojte da odustajete, uskoro će da dobije smisao, koji Frankl i propoveda), vidim sebe sad kako smišljam 101 način da se osvetim svima koji su me doveli do toga da mi Frankl postane lektira, ali eto, neću to da uradim jer… ne vodi ničemu. Iz iskustva – niko se neće odazvati ni na “knjigo-apel” ni na “blogo-apel”, posebno se neće odazvati na kolenima, još manje će se odazvati na telefon kada krenete da proverite zašto se nije odazvao na vaše čedo u izlogu knjižare, i možete slobodno da računate da se nikad nikad neće odazvati. Kao što rekoh – bejah, videh, objavih. S druge strane, možda vaš “knjigo-apel” ispadne nova “Ana Karenjina” pa se proslavite, ali, šta vam vredi 15 Pulicera i 6 Nobela kad se primalac “knjigo-apela” ne javlja. To sam čak i ja shvatila, pa sam bila dovoljno pametna da svoje potonje literarne egzibicije ostavim da počivaju na hard disku.

Zato ja i ne pišem o ljubavi, a nisam baš srca kamenoga. Ne bih da mi se tamo neko, kao što ja upravo radim, sažaljeva zbog mojih “blogo-apela”, ma ne bih da me iko ikad više sažaljeva, iako sam dugo verovala da ću upravo sažaljenjem da osvajam srca. Budala.

A posebno ne bih da se zbog tamo neke ljubavi ponovo nađem tamo gde sam bila pre 10 godina i kad više nisu znali šta da mi rade, i kad sam načisto propala, toliko da me je žuljao krevet koliko sam bila mršava i beskrajno nesrećna i zaljubljena u svoju nesrećnost, ne, ne, taj film više neće da se prikazuje, makar se o ljubavi informisala iz romana Elojze Džejms i ovo ne znači da sam ja postala neka hladnokrvnjakuša, daleko bilo da me vidite kad sam zacopana, pa to je jedan spektakl, ali, boli bre, boli ponekad mnogo i stvarno više neću o tome, idem da pročitam jednu Elojzu i ima da prštim od ljubavi sledećih sedam dana.

Nego, da se vratimo 10 godina, gde nalazimo mene balavu, slinavu i načisto izbezumljenu kako se kurobecam da ostanem u nekakvoj vezi koja je bila (sad znam, tad nisam znala) sve samo ne normalna, ali to kad kažem, nemojte da mislite da mi se nešto kao nije javljao na mobilni, a ne ne, bilo je 100 puta gore (a povrh svega, nije se ni javljao) a ja, ja se uhvatila kao pijan za plot i trebalo mi je par godina da se izvučem, iako je ta tzv. veza trajala svega par meseci i naravno da sam bila kod psihijatra (ali nemam nameru da pišem detaljno o tome, da prostite, kod nas nije tabu kad se drogirate, kad gazite ljude po ulici, kad se kurvate, ali zato ako ste popili jedan antidepresiv vi ste opasni po okolinu, i eto, iz protesta ne otvaram ovu temu jer, ono, imam karijeru koju želim da negujem, imam roditelje koje želim da poštedim čitanja o bljuvotinama kroz koje smo prošli, imam sebe novu poboljšanu s krilcima) i neću više da smaram (ponovo sam napisala nilskog konja od posta, ja ne mogu ovo kratko, prosto ne mogu) već da pređemo na to kako mi je knjižica (ima svega sedamdesetak strana) Viktora Frankla pomogla da se saberem.

Meni nikad ne bi na pamet palo da je pročitam, već mi je “prepisao” doktor, a ja, neverni Toma i literarni snobić, prvo sam je gledala kao krvnog neprijatelja (prezirem popularnu psihologiju i pogrešno sam zaključila da je ovo još jedna u nizu površnih knjiga na temu “samopomoći”), a onda sam je pročitala za sat i po, pa još jednom, pa još jedno 30 puta, a naposletku sam savladala i tehniku “paradoksalne namere” koju Frankl propagira (link na engleskom, možete da izguglate i na srpskom, mada su naši prolupali i dovode ovu pragmatičnu metodu u vezi sa religijom – nije greh, jer je Frankl bio vrlo religiozan, medjutim, paradoksalna intencija je toliko jednostavna da bi vas sve drugo zbunilo*) i baš mi pomaže, opustila sam se i više ne razmišljam “šta ako” već “pa nek se desi” i lakše je, diplome mi, a nisam morala da idem ni na jogu, ni na meditaciju, ni kod šamana, već je to živa logika, a nije ni čudo, jer je Frankl izumeo tzv. “logoterapiju” ili “terapiju smislom” i njegove tehnike su tako prirodne, da ćete se začuditi kad shvatite da ih zapravo primenjujete i nema ni mistike, ni najranijeg detinjstva, platićete samo knjigu, ne morate ni da lažete da idete kod gastroenterologa ili kod koga već idete kad idete kod psihijatra.

*Moje objašnjenje paradoksalne intencije: na primer, imate problem sa mucanjem a treba da održite govor. I već ste se preznojili 72 puta, dobili 12 napada panike, na kraju i odustajete i naposletku se maltene povlačite u sebe jer mislite da će vam se svi smejati ili šta već. Paradoksalna intencija kaže da u ovakvim situacijama treba da kažete sebi: “sad ću da izađem na binu i ima toliko da mucam, da će svi da popadaju ispod stolice od smeha, biće to najveće mucanje na svetu, ima da mucam sve u 16…” i nekom magijom, vi izlazite na govornicu i počinjete tečno da pričate. Ili, na primer, plašite se aviona, i niste posetili babu u Čikagu već 10 godina, jer jednostavno ne smete da uđete unutra, sve ste probali, i da se napijete, i da se ošašavite od lekova… Ali avion je i dalje vaš krvni neprijatelj broj 1. Šta treba da uradite? Da kažete sebi: sad ću da uđem u ovaj avion i ima da budu najgore moguće turbulencije, ima svi da ispadnemo napolje, evo vidim već sebe kako padam i ostale kako vrište, probajte da zamislite kako se bukvalno spljoštavate na zemlju i da vidite da ćete ući u avion pevajući. Ima kod Frankla detaljno naučno objašnjenje šta se tu dešava, koje sinapse reaguju sa kojim neuronima (stvarno se ne razumem najbolje u te stvari i neću da lupetam) ali da metoda pali – pali – meni je pomogla da se rešim nesanice, samo kažem sebi e sad ima da ostanem budna do ujutro ima da odem na posao mrtva umorna, ima da plašim ljude s krvavim podočnjacima – i šta se desi, zaspim kao zaklana, a znate i sami koliko puta vam se desilo da se nakopistite da gledate neki film koji kasno počinje i čekate li čekate i oči vam se sklapaju i naravno da zaspite ne dočekavši film – eto to vam je paradoksalna intencija u praksi.

Ovo o čemu vam sad pišem pominje se u poslednjem poglavlju knjige, kroz opis par primera iz prakse, a mnogo više na ovu temu možete da pročitate u njegovoj knjizi “Nečujan vapaj za smislim”, uz napomenu, da je napisana pomalo stručnim jezikom. Za razliku od “Nečujnog vapaja”, “Zašto se niste ubili” je neverovatno staložena, prizemna i živopisna, s tim što ne znam koliko ovako lepa reč pripada ambijentu logora, u kojem se radnja dešava, i to ne bilo kog logora, već  Aušvica, iz kojeg je Frankl uspeo da izvuče živu glavu, a kako, ne bilo vam teško – pročitajte. On sam primećuje da nije imao skoro nikakve šanse da preživi, nije bio posebno jak, nije znao gde mu je porodica, oduzeli su mu rukopis knjige, nije imao ni obuću, bio je bolestan, ali nekako je uspeo da razmišlja o budućnosti, ma koliko to u datim okolnostima, kada je pertla bila vrednija od nečijeg života, bilo besmisleno. Frankl kaže “Ko više nije mogao da veruje u budućnost, u svoju budućnost, taj je u logoru bio izgubljen”.

Da se ne lažemo, nisam se ja dovela u red od jednog čitanja. Ni od deset (knjigu znam maltene napamet). Već su prolazile godine, a mene i dalje obuzimala entropija i onda sam odjednom počela sebi da govorim “ma baš me briga”, nije na odmet ni vreme provedeno u Berlinu gde je bašmebrigizam folklor, i malo po malo, prestade mene da bude briga i ok sam, stvarno sam ok, u smislu – nisam mnogo srećna, ali nisam ni mnogo tužna. Što je mnogo bolje nego biti stalno tužan.

A nije odmoglo ni to što sam verovala da će sve biti ok na kraju. Nikad nisam prestala.