Zauvek tvoj(a)

Jednostavno ne znam da napišem kratku priču. U svemu sam opširna, davim od Kulina Bana, pa se onda setim nečeg drugog i “izvini što skačem s teme na temu, ali je l’ se sećaš kad smo čekali na carini na Horgošu… eto sad mi nešto pade na pamet”. Za čudo, uvek se vratim u svoju priču, a slušaoci, da ne kažem konzumenti iste (moram da ubacim neku stranu reč, jače je od mene), za još veće čudo, ne pobegnu oplavljenih vratova glavom bez obzira.

Nego, to nije tema, iako ćete do kraja teksta izvesno shvatiti da jeste:) Došla sam ovde danas da objavim prvu priču na svom novom blogu, na koji sam posebno ponosna i nadam se da neću biti lenja (kao što umem) te da ću ustrajati u nameri da sa ostatkom sveta podelim utiske o mojoj omiljenoj temi – knjigama. Pa da počnem. Nije mi mnogo trebalo da odlučim koju ću prvo da predstavim – “Zauvek tvoj” Danijela Glatauera (htedoh da ubacim i link o njemu, ali još uvek mi ne idu najbolje ove wordpress tehnikalije, uglavnom, austrijski pisac kojeg verovatno znate po knjizi “Kad duva severac”, ista se mnogo čitala po letovanjima i išla iz ruke u ruku poslednjih par godina, jaooo što mi je krivo što ne znam lepo da ubacujem linkove, evo nerviram se dok pišem)

Njih dvoje se, dakle, upoznaju na kasi u supermarketu, i iz nekog razloga (saznaćete do kraja knjige) ona je primetila i zapamtila ne samo da je on kupovao banane, već i koliko banana je kupio. Moram da priznam da se ni ne sećam najbolje radnje, znam samo da će njih dvoje brzo da počnu da izlaze, da će on ispasti prvoklasan, rasan manijak, što je ona možda i znala od početka, ali je, eto, okoline i političke korektnosti radi, htela da ima dečka. Kad konačno pokuša da ga se otrese, počinje cirkus, gde njoj niko ne veruje da je zapravo proganja pravi psiho, već ona ispada ne maltene, već stvarno luda, sve u svemu, jedan zastarašujuće – smešan zaplet, u kom sam se ja i te kako prepoznala pa je tako “Zauvek tvoj” izbio na top 10 mojih omiljenih knjiga. Je l’ tako da u svakom od nas čuči jedan mali, slinavi progonitelj koji što ga više nećeš – on se još više raspaljuje i još do kraja nekako uspe da ispadne žrtva. Pa zar ne?

Ima još jedan razlog što mi se baš toliko sviđa knjiga. Radnja se dešava u prodavnici lustera, a gle slučajnosti, jedan takav prodajni objekat mene fascinira od 1981, kada je “Helios” otvoren na kraju Cvijićeve, u kojoj sam tad živela. Poslednje 33 godine pokušavam da utvrdim da li je ikad iko ušao u prodavnicu (ne da ja znam) i čime se oni zapravo bave (pošto im je roba, blago rečeno perverzno skupa) i kako im se isplati da drže čak nekoliko prodavaca u smeni, drugim rečima, ja već 33 godine pokušavam da rešim “Enigmu Helios” (kao prilog tezi da nisam baš svoja):

Helios na uglu Cvijićeve i Nikodima MIlaša

Knjigu možete da kupite u Laguni, ima i u TC Zira, taman da na izlasku ošacujete Helios, koji je odmah preko puta garaže. Za kraj, evo šta kaže poleđina knjige a ja idem da davim nekog da mi popravi: linkove, strane i crvena slova pa da pišem dalje, jako sam se zagrejala za ovaj blog.

“Tokom večeri Judit je u nekoliko navrata usput mislila na
njega. Ne, ne usput, ali na njega”