Žena piše šta žena vidi

Moram nešto da vam priznam. Ja sam prava romantična slina, diplome mi državnog fakuleteta, iako na prvi pogled možda ne izgledam kao neko ko se razmaže po patosu dok gleda uvodnu scenu “Love Actually”, da da, onu na aerodrumu, i što se mene tiče, film je mogao da preskoči do scene kad fotograf dolazi kod Kire ispred vrata i da se završi.

Pre neki dan baš računam: da sam dobijala po jedan dinar svaki put kad mi je neko rekao da sam preemotivna, sad bih mogla da platim da ne prave Beograd na vodi i da mi ostane da kupim sebi kućicu u Berlinu i da živim srećno do kraja života. A tek posao – mislim da bih bila direktorka kosmosa da mi nisu zalepili ovu etiketu, koja u Srbiji, inače zemlji cmizdravih Slovena, označava da imate posebne potrebe, plus neku zarazu.

I pošto se taj glas o mojoj prenaglašenoj emotivnosti prenosio s kolena na koleno (inače sam na poslu plakala pa jedno dva puta za poslednjih dvadeset godina, nikad ne dižem glas, možda sam pola puta ispala iz takta, ljubazna sam do izbezumljenosti, naravno, ima tu i loših osobina, ali u današnjoj epizodi “moj blog – moja pravila” neće biti prikazane), sad biste vi mogli da zamislite neko neurotično, nesrećno stvorenje, a u stvarnosti, ja nasmejana i prijatna, depresivna taman u meri da ne poludim izigravajući kako mi nije ništa i kako je sve super.

Ko o čemu – ja o etiketiranju, ali šta ću kad me svrbi, slagala bih vas da me se ne tiče, jer se mene sve što je u vezi sa mnom tiče i pogađa me i neka sam natprirodno emotivna, ali makar nisam folirantkinja kao “etiketirači”, ti naoko hladnokrvni i savršeni lažovi. Kamo lepe sreće da je više loših osobina kao što su moje (al’ sam skoromna, a?).

Jasno vam je da me je spopala neka entropija.

Nego, nisam došla da vas davim na tu temu, već da opletem koju o pseudo-istorijskim ljubavnim tralalicama moje omiljene Eloize Džejms i odnedavno Džulije Kvin, u čijim knjigama sam se davila poslednjih par dana i ja ne bih bila ja kad ne bih uočila par pravila koja se uredno ponavljaju, što mi nije smetalo da progutam sve njihove knjige ikad prevedene na srpski (Vulkan), to jest hrvatski (Mozaik):

1. Glavna junakinja

Uvek sirotica, iz propale, ali ugledne porodice, prezrela za udaju, zbog čega je uvaljuju kod imućne tetke da je izvede u društvo, jer ste u to vreme sa dvadeset godina već grabili ka tituli baba devojke, osim ako se ne primene nužne mere. U najvećem broju slučajeva nije po standardu – umesto da bude mala, plava i slatka, pretežno je visoka, smeđokosa i koščata divljakušica sa sela. Dolazi u društvu sa nekim podivljalim kerom i ponaša se kao muškarača, ali zato priča latinski kao maternji i provela je život u tatinoj biblioteci, zbog čega se glavnom junaku (sledeća stavka) oduzima leva strana kad je vidi a još ako zapodene razgovor daje i konja i kraljevstvo za ruku dotične, koja je, uprkos činjenici da je gola, bosa i bez miraza rešila da se ne udaje ili (šablon 2) su je obećali nekom matorom, masnom perverznjaku bez naslednika titule, zbog čega neizostavno i hitno mora da kopulira sa netaknutom siroticom pod 1. Iz neznanih razloga, glavna junakinja obično ima mnogo velike sise, koje vode svoj život i ponašaju se kao roman u romanu.

2. Glavni junak

Ima neku patologiju: ili je nevoljen mlađi sin, ili je pijandura, ili vuče nogu (samo se vi smejte, ali u jednom Eloizinom romanu glavni junak ima neki problem sa kukom, koji, da prostite, kulminira tokom seksa i ishoduje migrenom u trajanju od nedelju dana, zbog čega se dotični odrekao koitusa do daljnjeg) ili se odmetnuo u gusare… Ali zato lep prelep i pun para. Moglo bi da se kaže da je i on mator momak, ali to nije toliko bitno, jer ništa ne sprečava sve sojke i njihove majke da u redovima čekaju da im se upiše u karnet za ples. Mislim, titula je to. Ili samo što nije, pošto će stric ili stariji brat izvesno da odapne to jest padne s konja do kraja. Glavni junak je takođe seksualni manijak, kom nisu strani ni bordeli ni udate plemkinje, i to mukom sticano iskustvo će rado da primeni na glavnu junakinju, koju će posle morati da ženi jer ju je obeščastio, gde nastupa:

3. Zaplet

Jer ona neće. Nije da joj se glavni junak ne sviđa, već je utuvila nešto u svoju pametnu glavu ili su je napujdali dušmani i iako svesna da je niko neće hteti tako oskrnavljenu (jer su u prethodnoj iteraciji kopulirali u nekoj bašti ili lovačkom domu u koji su morali da se sklone zbog kiše) ona je zapela a da ni sama ne zna lepo da objasni šta to fali zgodnom i darežljivom mužu. Neretko ostaje i gravidna, što naravno krije od glavnog junaka, iako je ovaj u međuvremenu rasterao sve fanfulje i dobio blagoslov od Pape ili koga god (ne znam šta ima kod protestanata u ponudi). Naravno, ništa ne može da prođe bez:

4. Dušmana

To je taj stariji čovek što se nakomio da se ženi našom mladunicom ili neka ofucana udovica rešena da upeca stavku 2. Ali, ne bi to bio ljubić kad ne bi imao:

5. Srećan kraj

Krunisan sitnom dečicom. I kod Eloize i kod Džulije kraj nije kraj, jer se jedna porodica provlači u više nastavaka, pa tako stavka broj 1. iz prvog dela postaje jetrva u drugom nastavku i ako pročitate sve knjige izvesno ćete moći žmureći da nacrtate porodično stablo.

I sve je kako treba da bude. Muškarci su muškarčine, nema mobilnih telefona na koje vam se ne bi javljali, nema klinki bez pedigrea čije bi poruke prštale iz tog istog mobilnog, nema noćnih klubova iz kojih ga ni racija ne bi oterala… Ili je to samo zato što žena piše ono što (želi da) vidi?

Vreme je najbolji fejs lifting iako na bore deluje sasvim suprotno. Ako pomislite kako bi sve bilo bolje da ste se samo rodile četiri, pet ili šest vekova unazad, pomislite na jednog Henrija osmog, koji je menjao žene metodom odsecanja glave i kapiram da nije jedini. Ako još uvek mislite da bi vam vremeplov doneo zagarantovanu udaju, za koju bi se pobrinuo neki provodadžija, setite se da ste mogle da se rodite bez miraza, u kom slučaju bi vam sledio šipak, a što se nije baš mnogo promenilo do dana današnjeg.

Nego – knjige. Kod nas su objavljena tri romana Eloize Džejms, izdavač je Vulkan i stalno su na nekim 3 za 999 promocijama, a verujte mi da vrede svaku paru ako vam je do romantike, zabave i seksa (da da, Eloiza se ne femka). Na internetu možete da iščeprkate još četiri knjige prevedene na hrvatski, ali pošto ne propagiram pirateriju (iako je konzumiram, sram me bilo), uskratiću vam informaciju gde da ih “skinete”. Džuliju jedino tako i možete da nađete, osim ako vas put ne nanese u Hrvatsku, gde je izdavač Mozaik. Ja sam počela da čitam istorijske ljubiće kad mi je preseo čik lit (za koji počinjem da sumnjam da ga uopšte ne pišu već vade iz nekog programa “čik lit generator” jer su sve knjige iste – smotana glavna junakinja, debela i brljiva nalazi nadfrajera i dobija bolji posao, a kroz splet životnih okolnosti i minusa na karticama jezdi u društvu svog najboljeg gej prijatelja), a “Nijanse” i njihovi izdanci kod mene nisu pustili pelcer (hajde možda mi se dopada “Gabrijelov pakao”). Ove elojzaste slistim za jedno veče i bude mi baš lepo, romantika u venu, bez opasnosti da se navučete.

Iako ovo nije blog na kome ćemo da se sastanemo i pitamo šta se desilo sa današnjim muškarcima, moram da podelim sa vama dva utiska nedelje. U prvom odem ja na kafu sa drugarima i pojavi se neko muško društvo, gde logično, pošto sam jedino žensko, ja poberem izvesnu pažnju i jedan od njih mi zatraži telefon pod izgovorom da mu treba nekakava pomoć oko posla, pritom pet puta podvuče da neće da me “muva” (aj’ recite koliko je to jadno), deset puta pomene ćerku i dvadeset puta svoj auto. Muškarac mojih snova. Isto veče pošalje on meni poruku u kojoj vrlo bezobrazno i eksplicitno objasni tematiku našeg “poslovnog sastanka” i hajde što je on bio otvoren, već što je nepismen – znate ono, tačke i zarezi posejani na sve strane po pravilu odlepljeni od prethodne reči. I rešim ja da mu odgovorim jednako (samo pismenije). I onda nastupa “typing… typing…” u trajanju od pet minuta i na kraju ništa – nije ni odgovorio niti se ikad javio (hvala) a ja ostadoh bogatija za utisak kako sam mu uzdigla samopouzdanje u nebesa čim sam tako brzo “pristala” na njegov prostački predlog iz brljivog SMS-a. I eto sad je meni krivo što tamo neki otac ćerke i vlasnik kola verovatno misli kako sam ja očajnica koja mu se bacila pod noge dok je rekao “piksla”, uostalom, nek misli šta hoće, ja ga ne bih ni za produžetak ljudske vrste iako je iz mog sarkastičnog odgovora izvesno stekao drugi utisak.

Druga crtica: nedavno je u agenciju došlo neko prefino dete od 20+ godina, diplomirani bontonolog i očigledno proizvod dobrog domaćeg vaspitanja. Uglavnom, dete meni bude simpatično (ne puštajte mašti na volju, mogu mama da mu budem) i par puta se mi lepo ispričamo na temu fejsbuk aplikacija. Sretnem ga pre neki dan i on sav usplahiren počinje da mi se izvinjava, ja zbunjeno – “a zašto”, a on veli kako sam mu se pre neki dan javila na hodniku a on nije stigao lepo da mi odgovori jer mu nije bilo dobro i naizvinjava mi se čovek onoliko a opet ne toliko da mi postane neprijatno. Da ne pričam što je spram bitange iz prethodne stavke ispao princ od Velsa lično.

Verovatno ste shvatili da Knjigofilija nije uporište feminizma pa ću se usuditi da priznam da:

• mrzim svaki ručak, kafu, večeru koju sam ponudila da platim, a vi pristali
• padam na dovoženje – odvoženje – čekanje ispred zgrade
• svaki put kad mi otvorite vrata ili pomerite stolicu entropija svemira se smanji
• ubijem se od sreće kad mi poklonite nešto, makar to bila čokoladna bananica
• poraste mi nova seda kad pitam “gde ćemo” a vi “gde god hoćeš”
• mrzim koncept “jakih, samostalnih žena” (što bi rekao Ljuba Popović “od demokratije mi uvek pozli”)
• postoje makar tri osobe za koje bih volela da se prepoznaju dok čitaju Knjigofiliju, od kojih možda jedna čita.

A druge dve imaju preča posla.