Živeli su srećno do kraja

Nedavno sam bila na planini, gde sam otišla da zalečim moje raspale sinuse, a zatekla brazilski izdepiliranu travu, betonske staze, aveniju palačinki, šumu samo na Internetu a u hotelu godišnju konferenciju parova u predbračnoj ili mala deca fazi. A ja zamišljala “čistu i netaknutu prirodu”, ili šta već piše na lažljivim sajtovima turističke organizacije i sebe kako lezim na ćebencetu ispod nekog drveta i čitam knjige a posle se izležavam pored bazena u spa centru… Kad ja tamo, a ono – međutim.

Čim sam stigla nije mi trebalo mnogo da ukapiram da više drveća ima na Tašmajdanu nego na vrhu Zlatibora, pa sam onako razočarana krenula da se opustim na bazenu – a tamo, zoološki vrt sa ljudskim mladuncima uzrasta od nula do sedam godina i roditeljima kojima kao da su zarasle uši, pa ih ič ne pogađa kad mladunče dođe i počne da vrišti drugom gostu iznad glave ili zabode ruke u pelene i namaže vas kakom ili skače besomučno u vodu iako na 10 mesta piše da je zabranjeno. Ostadoh ja znači i bez šume i bez bazena i bez mira i tišine i samo me je relativno skupa cena koju sam platila sprečila da se odmah okrenem i vratim u Beograd.

Nemojte da se mrštite, ja nisam decomrzac. Samo smatram da bebe treba da imaju svoj bazen, odrasli njihov i mirna Bačka. Sad će sigurno neki od vas da zavrnu nos i da kažu pa da, ona nema decu, ne zna ona kako je to biti majka, a ja ću da vam kažem da sam i ja nečije dete i da mi povelja Ujedinjenih nacija garantuje ista prava kao i svim drugim ljudima, bez obzira na uzrast, boju, nacionalnost i slično, te da samo kažem ono što svi misle a neće da priznaju jer – “to su deca” a to što su ta ista deca postala kao gremlini kad pojedu nešto posle ponoći, to nema veze, samo nek su ona živa i zdrava i “dobro, pa šta ako vam je prosuo, nije vam to Chanel”. Kad se samo setim kako nisam smela da pisnem u periodu kućnog mira (ako se ne sećate, to je doba dana u kom ne treba da radite ništa što bi uznemiravalo komšiluk), kako sam mirno sedela satima i danima kad se nadjem u društvu odraslih… I ispade nešto od mene, iako sam popila par sankcija kad sam bila mala. Sad brate, kao da je svaki slinavac od tri kile mesa novi prestolonaslednik ili mali Papa pa ne smeš senku da mu zgaziš, a kamoli da digneš glas. Ali jedno je istina. To jesu samo deca. I šta ona znaju. I nisu ona kriva. Već je kriv tata, gospodin Buzdovanović, koji prolazi sa ženom i decom pored mene “vidi ovu, ima platu od 200.000 dinara a ja samo 66! (to na moj račun?!) Daj mi taj peškir! D.A.J. M.I. T.A.J. P.E.Š.K.I.R. A ti dođi da te bijem, nisi dobio nijednu sankciju od jutros” i dok ja zabezeknuto brišem naočari za sunce on nastavlja terajući klinca peškirom po dupetu a ja sedim i ne verujem.

Je l’ ste primetili novu modu fotografija sa svadbe? Nema više njih dvoje razmazane šminke i usijanog čela, pijano se smeškaju u zagrljaju raspojasanog teče i tetke koja neće da kvari frizuru. Ne ne. Sad imate njih dvoje kako u starkama šetaju po nekoj strnjici, on nosi gitaru, ona saksofon, pa onda sednu na plast sena, pa onda kao nešto skaču bosi, pa onda deveruše (gde se logično, svi pitamo, šta traže deveruše na srpskoj svadbi?) u istim ogavnim haljinama kao da su krenule na maturu u Pensilvaniji, daleko bilo da naiđete na kuma kako gura pare harmonikašu, taj film više nećete da gledate, i svi su mladi, srećni, lepi, i niko nema ni mamu ni tatu ni rodbinu stariju od 30, i Pinterest ih se ne bi postideo i držite mi glavu da povratim pa da nastavim.

Tako to počne. Onda prebrojite pare iz koverte, odete na Tajland (kao da ne postoji drugo mesto na svetu, makar ne za Srbe) i kad se vratite sabirate lajkove na vašim umetničkim “wedding” fotografijama, pa malo sređujete vaš stan u novogradnji, idete kod kumova na roštilj, ona upiše EX na facebooku, otvorite možda i zajednički instagram, ona se folira da ne gleda Sulejmana već eto obožava Mančester, on se folira da zna da kuva, oboje se foliraju da vole da gledaju serije tipa “Bron/Broen”, ona naravno čita “Svet” i “Skandal” samo kod frizerke, on naravno sluša neki besmisleni francuski bend i nosi svoju kutiju sa stripovima i idu vam na ganglije i teraju vas da se osećate loše i muka vam je od njihove folirancije i njihovog savršenog života i njihovih vina kojima vas nude čim pređete prag i kenja vam se i od njihovog Tajlanda i začina i domaćeg sušija i nečega na buzaru i jedino što želite je da pobegnete kući i da jedete osušeni burek od jutros i da gledate “Srećne ljude” i da obnovite listu “100 razloga zašto je bolje biti singl”.

Kao što rekoh, tako to počne. E onda mladunče zakmeči i vi dođete i na krštenje i na babine i ponovo dobijate nagon za povraćanjem dok razmišljate kako da postanete nevidljivi, ali dok bežite kući na plazmu s mlekom možete da namirišete nešto trulo u državi “srećno venčani”. I onda, posle par godina, odete na Zlatibor da lečite sinuse i ugledate ih, ali oni ne vide vas, jer on čuka u svoj telefon kao mutav, a ona pokušava da privoli mladunca da pojede parče palačinke i razmišlja kako da vrati vreme i kako bi bilo bolje da ga nije lagala da voli fudbal i kako je trebalo da kupi mačku i kako bi volela da je sad kod mame i da piju kafu na terasi i da joj mama donosi lubenicu dok sprema ispite za faks koji nikad nije završila i kako joj dođe da nestane i da je nema i da je niko ne poznaje i da nema ni njega ni kredita ni mladunca ni EX u prezimenu na Fejsbuku ni Tajlanda ni kumova ni roštilja ni igraonice ni vina ni Zlatibora ni apartmana u Grčkoj pošto su se zadužili za Tajland pa sad dok beba ne krene na faks ima da letuju na “drugom prstu” svake druge godine… Pitate se odakle mi ovo? Pa imam oči, gledam. I obećavam vam, makar ostarila sa mojom papagajkom Angelom nikad neću da napravim ovakvo sranje od svog jedinog života.

Nego, beše, tema mog bloga su knjige? Malo sam se zanela, još me drži nagon za celibatom od Zlatibora, a ustvari sam htela da vam preporučim da obavezno i neizostavno pročitate knjigu “Iščezla” Džilijen Flin (“Gone Girl” Gillian Flynn), koja je, čim je objavljena, olupala “blagajne knjižara” i uskoro će da izađe film, koji je, ni manje ni više, režirao Dejvid Finčer. Naravno da neću da vam prepričam knjigu, a i da hoću, teško bi išlo, jer je prilično, pa… neprepričljiva, ali iako je zamršena, neverovatno je pitka i ima da je progutate, ma nećete moći da živite dok ne pročitate i posle će da vas proganja da li je Ejmi bila baš toliko podmukla ili je Nik lažljivo govno i čekaćete film kao ozebo sunce (u nadi da će možda nešto drugo da se desi u filmu) i sve u svemu, iako mrzim trilere, ovo je knjiga koja ide na moju ličnu listu “top 5 najboljih u 2013”.

Sve počinje tako što upoznate jedan savršeni njujorški par. Ovi naši sa “prewedding session” fotografijama, to su bre amateri. Ejmi i Nik objašnjavaju neke stvari. Od načina kako su se upoznali, preko poslova, do stana, sve o njima je da vam cure bale od zavisti i onda počne veliko sranje:

Mada, brzo vam postane jasno da Ejmi krasi par dijagnoza pod F, i da nije baš savršena polovina savršenog para, već falična i to onoliko i meni je ona ostala simpatična do kraja iako ispadne opasna luda nasta (nisam vam ništa pokvarila, sve ovo će vam biti jasno u prvih 10 strana) i evo šta kaže Ejmi a ja sam ovo posle šerovala kao besna jer kao da mi je uzela reči iz usta.

“Men always say that as the defining compliment, don’t they? She’s a cool girl. Being the Cool Girl means I am a hot, brilliant, funny woman who adores football, poker, dirty jokes, and burping, who plays video games, drinks cheap beer, loves threesomes and anal sex, and jams hot dogs and hamburgers into her mouth like she’s hosting the world’s biggest culinary gang bang while somehow maintaining a size 2, because Cool Girls are above all hot. Hot and understanding. Cool Girls never get angry; they only smile in a chagrined, loving manner and let their men do whatever they want. Go ahead, shit on me, I don’t mind, I’m the Cool Girl.

Men actually think this girl exists. Maybe they’re fooled because so many women are willing to pretend to be this girl. For a long time Cool Girl offended me. I used to see men – friends, coworkers, strangers – giddy over these awful pretender women, and I’d want to sit these men down and calmly say: You are not dating a woman, you are dating a woman who has watched too many movies written by socially awkward men who’d like to believe that this kind of woman exists and might kiss them. I’d want to grab the poor guy by his lapels or messenger bag and say: The bitch doesn’t really love chili dogs that much – no one loves chili dogs that much! And the Cool Girls are even more pathetic: They’re not even pretending to be the woman they want to be, they’re pretending to be the woman a man wants them to be. Oh, and if you’re not a Cool Girl, I beg you not to believe that your man doesn’t want the Cool Girl. It may be a slightly different version – maybe he’s a vegetarian, so Cool Girl loves seitan and is great with dogs; or maybe he’s a hipster artist, so Cool Girl is a tattooed, bespectacled nerd who loves comics. There are variations to the window dressing, but believe me, he wants Cool Girl, who is basically the girl who likes every fucking thing he likes and doesn’t ever complain. (How do you know you’re not Cool Girl? Because he says things like: “I like strong women.” If he says that to you, he will at some point fuck someone else. Because “I like strong women” is code for “I hate strong women.”)”

Od svega ovoga, osim što odavno ne pripadam sociodemografskoj grupi “devojaka” imam samo tetovažu koju hoću da skinem. Nisam cool. Sad mi je lakše.