Profesionalac

Znam da je to politički korektno, ali se meni sasvim politički nekorektno sere kada krenu sa siluju jezik sa “meteorološkinjama”, “arhitektonoškinjama”, “psihološkinjama” i iako se u ovoj priči radi o ženskoj osobi, nisam htela da stavim profesionalka, jer svi znamo za koga se to kaže, i eto sad me ubedite da je ovo rodna ravnopravnost, kad svi znamo da je profesionalac car u svom poslu, a ženska izvedenica može da kraljuje u Picinom parku.

Nekoliko uvodnih napomena. Prvo, obožavam Zorannah, pratim je na svim društvenim mrežama i stvarno uživam gledajući njen youtube kanal. Ovaj tekst ne pišem da bih se ogrebala o njenu popularnost, jer, valjda ste do sada shvatili da i nisam nešto preterano zagrejana da mi blog postane bog-zna-kako popularan, verovatno bih pisala više kad bih bila, ovako… pišem za sebe i za ljude kojima se sviđaju slične stvari, pa ako sutra prekosutra padne internet zbog Knjigofilije, neću da se bunim, ali šanse da se to desi su, da se ne lažemo, male. Pošto smo apsolvirali prvu napomenu, da pređem na drugu. Htela sam malo da se pravdam na temu otkud Zorannah ovde, da bih prenebegla komentare tipa “to nije književnost” ili “to je sramota za srpsku književnost” i tako dalje. Ustvari, razmišljala sam da se ne pravdam uopšte, jer, kao što smo rekli – moj blog, moja pravila, međutim, ima nekih tema o kojima prosto ne možete a da se ne pravdate, a ispade da su Zorannah i njeno stvaralaštvo jedne od njih. Konačno, evo otkud Zorannah ovde. Možda znate, možda ne znate, ja radim u marketinškoj agenciji, i početkom prošle godine hteli smo da angažujemo Zorannah da promoviše neki proizvod. Brzo i lako smo stupile u kontakt i zakazale sastanak na koji je došla pre vremena, pa me pozvala da se uveri da stižem, a i prethodna komunikacija u tom smislu bila je besprekorna, što je meni mnogo važno jer smatram da je odnos prema vremenu jedan od najvažnijih pokazatelja ne samo profesionalca već i osobe na mestu. Uglavnom, sretnemo se mi, nismo se dogovorile jer je ona mislila da je njena publika premlada za takav proizvod (u pitanju je bio preparat za mršavljenje), ali smo se site ispričale i utvrdile da nema prepreka za neku buduću saradnju, pa smo se onda malo i opustile i tako sam, među prvima saznala da će objaviti knjigu za Vulkan, što me je baš dirnulo, eto poznajemo se deset minuta i veruješ mi dovoljno da mi kažeš nešto što bi neko manje dobronameran jedva dočekao da saopšti široj javnosti prilikom prve posete Fejsbuku. Uglavnom, ja sam sačuvala tajnu, radovala se kad je prva knjiga izašla iako je nisam pročitala jer – pa nije ni namenjena meni, to je nekakav savetnik za devojčice a ja odavno nisam devojčica. Ali radovala sam se jer je neko tako popularan odlučio da se uopšte bavi izdavaštvom i nisam u tom potezu videla nikavu pretnju za srpsku književnost, ako ćemo baš, veća pretnja je Bačić – Alimpić za čije knjige je narod još i sklon da pomisli da poseduju neku vrednost, a ono #božemesačuvajisakloni a Zorannah makar nikad nije ni pričala o sebi kao o litararnoj gromadi niti je autovala akreditacije u vidu diplome srpskog i književnosti… Da me ne shvatite pogrešno, ja diplome cenim možda više nego njihovi vlasnici, ali to što je neko završio književnost ne znači da je završio za pisca, i da se složimo oko toga, pa da stavimo temu ad acta.

Možda ćete sad da pomislite da su sve ove stvari koje sam navela u Zoraninu odbranu (dolazi na vreme, odgovara na mejlove i imala bih još neke, tipa ima svoju firmu, knjigovođu, sklapa ugovore itd.) nevažne u kontekstu ovog bloga, ali pošto ja blog ne mogu da odvojim od konteksta mog života u kome ipak veći deo dana radim a jedan deo noći, posebno kad se probudim kao veštica, provodim nervirajući se oko onoga što radim, e meni su važne jer – pravih profesoionalaca je sve manje, i svi nešto kukaju a onda kasne na posao, kasne na snimanja, kasne na sastanke, hoće da naplate a nemaju firmu, pa se onda ja dovijam umesto njih jer, pristaju na sve ne razmišljajući da li mogu i znaju, i sad ćemo da zaustavimo ovu moju frustraciju što curi sa ekrana vašeg mobilnog ili desktop uređaja i da se složimo da se meni Zorannah dopala jer je prava poslovna devojka, što ja neverovatno cenim. I trudi se, baš se trudi, što još neverovatnije cenim. I možda su joj knjige “slikovnice” i “uvreda za srpsku književnost” ali, ljudi, alo, ona makar piše knjige a ne ide u rialiti, a tralalica je uvek bilo i biće i sad se mi tu nešto zgražavamo, a svaka generacija ima nekakav priručnik za devojke i ja tu ne vidim ama baš ništa skandalozno, kamoli uvredljivo, ali hajde, možda sam to samo ja, mada nisam bre samo ja, svi imamo pravo na slobodu govora i izražavanja i eto tako ona ima pravo da objavi knjigu a ja da smatram da u tome nema ništa loše.

Međutim, desi se da je Zorana u međuvremenu objavila i roman “Vanilla Sky”, koji je meni bukvalno pao šaka (ne pravdam se, čak sam i htela da kupim, već sam iskoristila saradnju sa Vulkanom na nekom projektu koji radim na poslu) i svrbelo me svrbelo i rešim ja lepo da pročitam, pa šta bude, tek ono – ništa posebno ali stvarno ništa posebno. Kao neka devojka – to jest devojčica, bavi se manekenstvom, besprekoran đak, besprekorna u vanškolskim aktivnostima i treba da ide u Ameriku da (sad sam već zaboravila) nastavi školu ili radi, i sad se tu desi njen najbolji drug i neka žurka, pa neki dečko, pa oni izlaze, pa odu na Kopaonik… Meni, pravo da vam kažem, bilo i dosadno, iako sam žarko želela, jedva sam je pročitala. Ne znam šta je bilo na kraju, imam neverovatan talenat da odmah zaboravim ono što me ne zanima, a kraj “Vanila skaja” me nije preterano zanimao.

I eto ga sad pitanje svih pitanja, zašto sam za svoj povratnički post izabrala knjigu koja nit je namenjena mojoj generaciji, niti mi se dopala, niti sam je temeljno pročitala… Pa lepo sam rekla, ja neverovatno cenim trud. Imam prijatelja koji ima svoj smrtno ozbiljan biznis, dvoje dece iz dva braka, jednu sadašnju, jednu bivšu ženu i on pored svega toga stiže da ide na časove engleskog, trenira i radi doktorat a nije baš novi Nikola Tesla, samo je neverovatno uporan. Isto kao i Zorannah. Ne bih ja stavila ruku u vatru da je ona toliko nadarena, toliko nezamenljiva, toliko jedina… ali je bre uporna i vredna i radna i nemojte sad da mi pričate kako slikanje za instagram nije neki trud osim ako se ne bavite time pa ne znate. Inače, nemate pojma, verujte mi, a ako i dalje mislite da znate, neće mi biti teško da vam u komentarima objasim koliko drkanja prođe dok ne objavite tzv. “native advertising post”, a vi mislili neko seo i opalio selfi. Ma kako da ne. I da se vratimo na onog mog prijatelja i sve uporne Zorane ovog sveta. Baš sam pre neki dan razmišljala. Ma da mi je zrno njihove upornosti, pameti mi ne fali, ali ne znam da je koristim. Kako god to zvali, emocionalna, socijajna inteligencija – to vam je ljudi upornost i neodustajanje, dve oblasti u kojima sam pala na ispitu, jedino od čega ne odustajem je da ponovo i ponovo probam, ali… svaki put sa sve mlitavije.

Jasno vam je da sam ponovo od nečeg odustala. I ovog puta nisam htela da lažem sebe kako odustajem privemeno, već sam lepo odustala načisto. Samo me još uvek malo blam da priznam. Pa sam, kao što znam, odmah osmislila dvadeset sedam grandioznih planova, a onda naletela na ovaj post sa Fejsbuk profila “Beleške sa psihoterapije”, s kojim bih i završila. Naslovna fotka Suvodolac (isto jedna neviđeno uporna osoba kojoj se divim).